Svi smo mi već napisali svoju životnu priču odnosno životni skript
- Počeli smo da je pišemo kada smo se rodili.
- Kad smo napunili četiri godine, već smo odlučili koji će biti osnovni elementi zapleta.
- Kada smo imali sedam godina, svoju priču ste završili u glavnim crtama da bismo nastavili da je dalje razrađujemo.
- Od sedme do dvanaeste godine, doterali smo je, i tu i tamo dodali još par sitnica.
- Kada smo došli do adolescentskog doba, uneli smo sitne prepravke i dodali još nekoliko karaktera.
Kako izgleda Vaša priča?
Kao i sve priče i Vaša ima početak, sredinu i kraj. Ima svoje heroje, heroine, siledžije, lakeje i statiste. Ima glavnu temu i sporedne zaplete. Može biti komična, tragična, očaravajuća ili dosadna, inspirativna ili neslavna. Sada kada ste odrasli često ne možete svesno da se setite početka svoje priče. Možda do sada čak niste ni bili svesni da ste je i napisali. Ali, čak i ako niste svesni, Vi verovatno živite tu priču koju ste sastavili pre toliko godina kao i svako od nas. Kada bi Vas pitala da napišete svoju priču, bajku u kojoj ste Vi glavni akter, kakava bi to bajka bila? Kakav bi bio završetak Vaše bajke?
Ta priča je Vaš životni skript ili životni scenario.
Kada odrastemo, ponekad ponavljamo strategije koje smo izabrali kada smo bili mali i reagujemo na realnost ovde i sada kao da je to isti svet i događaji koje smo zamislili u svojim glavama kada smo bili mali i kada smo donosili rane zaključke i odluke o svetu i ljudima, odnosima.
Analiziranje naše prošlosti ne služi da bismo tu istu prošlost optužili za propuste u našem životu. Analiza naše prošlosti nam omogućava da shvatimo kako sebe možda i danas povređujemo primenom tih starih obrazaca koji više nemaju produktivnu funkciju.
Sva naša uverenja, priče sebi o tome koliko vredimo ili ne vredimo, šta zaslužujemo, kakvi smo – potiče od starih rana i iskustva iz detinjstva. Traženje novog načina, odnosno novog odnosa prema sebi može u početku da bude neprijatno i čudno, ali jeste način kako da unapredimo svoj život danas.
Zapitate li se nekada zašto to radimo? Zašto, kao odrasli ne ostavimo dečje odluke iza sebe?
To radimo prvenstveno zato što se još uvek nadamo da ćemo rešiti osnovni problem i dobiti odgovor na pitanje koje je ostalo sa nama još od vremena kada smo bili mali. A to pitanje glasi: “Kako da dobijemo bezuslovnu ljubav i pažnju. ” Zato svi mi kao odrasli često reagujemo kao da smo još uvek mala deca.
U Transakcionoj analizi se smatra da je ovo uzrok brojnih životnih problema, našeg pogleda na svet, načina na koji posmatramo svet oko sebe i ljude. Da li Vam se nekada dogodilo da se naljutite na nekoga zato što taj neko nije pogodio šta treba da Vam kaže a Vama bi u datom trenutku bilo baš potrebno da čujete te i te reči, bilo da je to ohrabrenje ili nešto drugo.
Primer u kome se mnogi od nas verovatno prepoznaju:
Da li Vam se dogodilo da Vam je nešto od nekoga baš jako potrebno u datom trenutku, bilo da je to pažnja, prisustvo ili nešto slično a to ne dobijate od bliskih osoba za koje ste mislili da će uvek biti tu za Vas i da će znati da prepoznaju šta Vam je potrebno bez toga da Vi to izgovarate.
Da li se onda javi ljutnja? Razočaranje? Da li ste ljuti što se prema Vama neko nije ponašao na određen način onako kako Vi to želite i kako Vam je potrebno u nekoj situaciji?
I da li u istim tim situacijama prećutite da kažete šta Vam je potrebno, budete ljuti na sagovornika a duboko u sebi i dalje očekujete da će ta osoba prepoznati sama šta Vam je potrebno bez toga da Vi sami kažete?
Eto je jedna odluka iz detinjstva! Jedan obrazac ponašanja koji ste usvojili.
Koliko često ukoliko imate ovaj obrazac ponašanja dolazite do zaključka da se osećate kao da ste sami na ovom svetu, da niko nije tu za Vas kada Vam je najpotrebnije a Vi ste uvek tu za njih.
Koliko često dolazite do zaključka da morate sve sami pa i pregurati teške trenutke u kojima se nalazite?
Eto jednog uverenja koje su mnogi od nas imali jer smo kao mali zaključili da moramo sve sami i da nikada nemamo na koga da se oslonimo. A da li je zaista tako? Da li mi našim ne deljenjem šta nam je potrebno od određene osobe doprinosimo da ne dobijemo to što želimo?
Šta nas sprečava da kažemo šta želimo? Da asertivno komuniciramo? Čega se bojimo?
To su sve pitanja na koja dobijamo odgovor na psihoterapiji.
Transakciona analiza počiva na sledećim postulatima:
Svi ljudi su OK ✓
To znači da svako od nas po svojoj prirodi ima vrednost i dostojanstvo i zaslužuje poštovanje. Ta izjava se tiče naše suštine a ne našeg ponašanja, i smatra se za istinitu bez obzira na rasu, nacionalnost, godine, pol, religiju ili bilo koju drugu ličnu osobinu.
"Ja sam čovek. Ti si čovek.
Bez tebe ja nisam čovek, jer je samo preko tebe moguć jezik i samo preko jezika moguće je razmišljanje,
a samo preko razmišljanja moguća je čovečnost.
Ti si mene učinio važnim. Zbog toga, ja sam važan, i ti si važan."
-Tomas A. Haris
Da bismo razumeli postulat da su svi ljudi OK, moramo razumeti razliku između bića i ponašanja koju Transakciona Analiza bilo relaciona ili klasična ili kako je nekad zovu kognitivna uvek posebno naglašava.
Svaki čovek je važan i njegovo biće je vredno, dužno poštovanja i dostojanstva. Čovekovo ponašanje pak, može biti loše, rđavo, neadekvatno, neumereno, neukusno.
Svako je sposoban da misli ✓
Stoga je lična odgovornost svakoga od nas da sam odluči šta želi od života. Svaki pojedinac će na kraju živeti sa posledicama svojih odluka.
Ljudi odlučuju o sopstvenoj sudbini, a te odluke se mogu promeniti ✓
U transakcionoj analizi se smatra da osoba kada se upusti u određena (skriptna) ponašanja, sledi strategije o kojima je odlučila kao malo dete. Poruka je da nisu roditelji ili okruženje učinili da se mi osećamo ili ponašamo na određen način, možda su uticali da donesemo određene zaključke o sebi i drugim ljudima ali samo mi smo odgovorni za svoje postupke.
TA polazi od pretpostavke da to isto važi i za odrasle osobe. Naravno iako ova pretpostavka sigurno važi za odrasle osobe, smatra se da deca zbog svoje pozicije zavisnosti od roditelja dok su mala nemaju istu moć da se odupru uticaju (skriptnih ) poruka koje dobijaju od drugih. Zašto naglašavamo da nemaju istu moć? Zato što verujemo da bi ti isti ljudi kao odrasli, odnosno kada više nisu deca shvatili da imaju moć da odluče drugačije.
Vi birate ono u šta želite da verujete, kako želite da se ponašate i možete da utičete na to ako Vam se to ne sviđa.
Svako može da promeni bilo koju od odluka koje je doneo ✓
Ako neke od ranijih odluka koje smo doneli u detinjstvu donose neprijatnost i neželjene rezultate u odraslom životu, možete otkriti koje su to odluke i kako da ih zamenite novim prikladnijim odlukama.
Primer: Mislila sam da me je majka odbacila. Kao dete u jednom trenutku sam osetila da mama nije baš uvek tu za mene, bila sam suviše mala da bih shvatila da mama ima baš jako veliku “frku” na poslu i da je šef pretrpava obavezama.
Sve što sam ja mogla da vidim i osetim je da nije više tu da me uteši kad mi je teško, da ne provodi toliko vremena sa mnom kao ranije, da ima manje zagrljaja i poljubaca.
Ja sam bila mala i nisam znala da to nije zbog nečega što sam uradila pogrešno ili zato što mami nisam vredna, ali to je ono što sam zaključila.
Kasnije, kako sam odrastala, tragala sam za potvrdama svoje nesvese odluke i tako je učvrstila.
Sada, kad sam odrasla teško mi je da se zalažem za sebe, da tražim ono što mi pripada ili možda ne mislim da mi bilo šta pripada, stavljam potrebe drugih ispred svojih...
i nisam ni kriva ni loša zbog toga, ali sam odgovorna da to osvestim, budem bolja i nežnija prema sebi i da sebe, svoje potrebe, želje i osećanja uvažavam i vrednujem, zato što jesu vredna i ja vredim.
Transakciona analiza na aktivan način pristupa mogućnosti lične promene
Svako od nas može raditi na tome da uvidi koji su to stari obrasci ponašanja, na koji način ćemo te obrasce promeniti i aktivno preduzeti korake da se stari obrasci ponašanja ne vrate. U transakcionoj analizi se polazi od pretpostavke da i klijent i psihoterapeut preuzimaju zajedničku odgovornost za ostvarivanje one promene koju klijent želi da postigne.
To je zasnovano na postulatu da su terapeut i klijent u terapijskom odnosu na istom nivou. Terapeutov zadatak nije da kaže klijentu šta da radi jer niko nije veći ekspert za svoj život od samog klijenta. Niti klijent može očekivati da će terapeut uraditi sve umesto njega. Obe strane imaju podeljenu odgovornost i zauzimaju podjednako važnu ulogu u procesu promene.
Prema Bernovom modelu, ličnost se sastoji od ego stanja – načina na koji se ličnost ili ego manifestje u nekom momentu. Svako ego stanje predstavlja dosledan i koherentan sistem osećanja, mišljenja i ponašanja.
Bern je smatrao da postoje tri ego stanja i nazvao ih je Roditelj, Odrasli i Dete ( ove reči pišemo velikim početnim slovom kada se odnose na ego stanja da bismo ih razlikovali od stvarnih roditelja, odraslih ili dece).
Tri Ego Stanja
U bilo kojoj vremenskoj tački, na svet oko sebe možemo reagovati na jedan od tri načina:
- Onako kako smo videli da neke figure od autoriteta to rade (Roditelj)
- Na osnovu svojih opažanja ovde i sada (Odrasli)
- Onako kako smo to radili u detinjstvu (Dete)
Da bismo pravilno razumeli ego stanja, važno je da zapamtimo da biti u ego stanju Deteta ne znači da se osoba ponaša detinjasto, već da ponavlja misli, osećanja i ponašanja koja je prvi put primenila u svom detinjstvu ili da koristi delove sebe (selfa) koji su se razvili u to doba.
Isto tako biti u Roditelju ne znači jednostavno da se osoba ponaša roditeljski već da koristi mišljenje, osećanja i ponašanja koja je kao dete nekritički kopirala od svojih roditelja ili roditeljskih figura. (Osim toga, i sami možemo dodati novi sadržaj u Roditelja)
Erik Bern je te ideje predstavio dijagramom u kojem je struktura ličnosti prikazana kao tri nanizana kruga koja skraćeno zovemo ROD.
Razmislite o protekla 24 sata svog zivota
Da li je u tom periodu bilo trenutaka kada ste se ponašali, razmišljali ili se osećali onako kako ste se ponašali, razmišljali ili osećali kada ste bili dete?
Da li je bilo trenutaka kada ste uhvatili sebe da se ponašate, razmišljate ili se osećate kao da ste kopirali svoje roditelje ili druge osobe koje su za vas bile roditeljske figure?
I da li je bilo trenutaka kada su vaše ponašanje, razmišljanje ili osećanja bili jednostavno direktna reakcija na ono sto se dešavalo oko vas u tom momentu? U tim prilikama Vi ste reagovali kao Odrasli (što i jeste) i niste se prebacili u detinjstvo.
Model Ego Stanja
Ako razmislite ponašanju razmišljanju i osećanju u poslednjih 24h može se uraditi Model Ego Stanja. Možete Ispitati tri različita načina postojanja u ovom svetu. Svaki od njih se sastoji od niza ponašanja, mišljenja i osećanja. Ovo je jedan uprošćen model da biste lakše razumeli postojanje više ego stanja u nama.
Ego Stanje Deteta
Kada se ponašam, razmišljam i osećam kao kada sam bio dete kaže se da sam u ego stanju Deteta ili se skraćeno kaže da sam u Detetu.
Ego Stanje Roditelja
Kada se ponašam, razmišljam i osećam tako da kopiram roditelje ili roditeljske figure kaže se da sam u ego stanju Roditelja ili se skraćeno kaže da sam u Roditelju.
Ego Stanje Odrasli
Kada se ponašam razmišljam i osećam na način koji predstavlja direktnu, ovde-i-sada Reakciju na događaje oko mene i koristim sposobnosti koje kao odrasli imam, kaže se da sam u ego stanju Odraslog ili se skraćeno kaže da sam u Odraslom.
Rod Model
Kada ova tri ego stanja sastavimo, dobijamo trodelni model ego stanja ličnosti koji predstavlja suštinu Transakcione Analize. Kako se ova tri ego stanja često označavaju samo početnim slovima, model je poznat i kao ROD model.
Priča o Sanji i njenim ego stanjima
Ego stanje Odrasli
Sanja vozi kola i dodatno je obazriva jer vlada velika saobraćajna gužva. Vodi računa o saobraćajnim znacima. Upravlja svojim vozilom u skladu sa tim šta se dešava oko nje, sada i ovde. Sanja se nalazi u ego stanju Odrasli. Jednog momenta neki vozač je pretiče i skoro joj preseca put. Na momenat, Sanja se uplašila da će se njihova kola sudariti. Pogleda u retrovizor, vidi da je put iza nje čist i lagano krene usporavati kako bi izbegla sudar. Sve to vreme ona je ostala u ego stanju Odrasli. Čak i to što se uplašila bila je odgovarajuća Reakcija na sadašnju opasnost, a to joj je i pomoglo da brže reaguje kako ne bi došlo do sudara.
Ego stanje Roditelj
Dok onaj vozač ubrzava i nestaje joj iz vidokruga, Sanja trese glavom i skuplja usta u neslaganju. Okreće se svom saputniku i kaze : “Ovakvim vozačima bi trebalo oduzeti dozvolu”. U tom momentu Sanja se prebacila u ego stanje Roditelja. Kada je bila mala često se vozila sa mamom i tatom i posmatrala kako on izražava neslaganje sa greškama drugih vozača tako što je tresao glavom i skupljao usta.
Ego stanje Deteta
Nekoliko minuta kasnije, Sanja staje na parkingu ispred svoje kancelarije. Gleda na sat i shvata da, zbog gužve u saobraćaju, kasni na važan sastanak sa šefom. Oseća kako joj je srce brže zakucalo i kako je obuzima talas panike. Sanja se sada prebacila u ego stanje Deteta. Upravo je prizvala staru uspomenu kako je jednog dana zakasnila u školu i kako je ušla u učionicu bojeći se da će je nastavnik kazniti. Njen osećaj panike je Reakcija na te stare uspomene a ne na nešto što se može desiti u ovoj konkretnoj situaciji.
U ovom primeru Sanja nije svesna da ponovo proživljava svoje detinjstvo. Jer dok ga proživljava ona se takođe i ponaša kao što se ponašala kada je bila učenica. Njeno srce ubrzano kuca. Podiže ruku da sakrije usta, a oči su joj širom otvorene, ako malo bolje pogledate videćete da ju je oblio znoj.
Ego stanje Odrasli
Međutim posle nekoliko trenutaka Sanja počinje da razmišlja: Čekaj malo, čega se bojim? Moj šef je razuman čovek i razumeće zašto sam kasnila. U svakom slučaju, skratiću pauzu za kafu pa ćemo tako nadoknaditi izgubljeno vreme. Sanja se vratila u njenog Odraslog. Njen saputnik primećuje da je sklonila ruku sa usta dok joj se licem razliva osmeh. Sanja počinje da se smeje a njen smeh je smeh odrasle žene. Zvuči sasvim drugačije od nervoznog kikotanja uplašenog Deteta.
Svi mi imamo drugačiji pogled na svet oko nas odnosno drugačiji referentni okvir
Kako je to Bern opisao možete videti iz sledećeg odlomka:
"Ja opažam svet na svoj način. Vi imate svoj način i on će se razlikovati od mog. Pretpostavimo da Vi i ja stojimo napolju i gledamo u sobu kroz prozor. Jedno drugom pričamo šta vidimo. Ja kažem: To je prilično mala soba, kvadratnog oblika. U njoj su ljudi. Tepih je zelen, a zavese braon boje.
Vi kažete: Vidim porodičnu scenu. Atmosfera je topla. Tu su mama, tata i dvoje dece, oni pričaju i smeju se. To je velika soba tako da imaju mnogo prostora. Onaj ko sluša sa strane ove naše komentare, pomislio bi da mi posmatramo dve potpuno različite prostorije.
Ali, prostorija je ista. Samo je naša interpretacija opažanja te sobe različita.
Da je svako od nas trebalo da ispriča šta čuje, oseća ili kakav miris ili ukus oseća dok gleda u tu sobu, velike su šanse da bi naše priče opet bile različite.
Štaviše verovatno bismo i Vi i ja različito reagovali na tu scenu. Ja možda ne bih osetio ništa i otišao bih posle nekoliko minuta. Vama bi možda bilo drago što vidite takav prizor, možda biste pokucali na prozor i započeli razgovor sa ljudima unutra.
I tako, i Vi i ja se razlikujemo po tome kako opažamo scenu i kako na nju reagujemo i zato je Vaš referentni okvir drugačiji od mog.
Dok smo gledali u sobu, svako od nas je kroz filter propustio određene delove scene. Na primer, ja sam primetio boju tepiha ali kroz filter nisam propustio identitet ljudi u sobi. U svom referentnom okviru Vi ste uradli upravo suprotno.
Mi smo takođe različito definisali i veličinu sobe. Meni je ona izgledala prilično mala. Vama je bila velika.
Stvar je u tome što sam ja odrastao u staroj kući na selu, gde su sve sobe bile velike. Vi ste svoje detinjstvo možda proveli u stanu u gradu, gde su sobe jako male. To je razlog zbog kojeg se definicija velike sobe u našim referentnim okvirima razlikuje.
Vi ste dodali još jednu definiciju. Rekli ste: Atmosfera je topla. Ja nisam definisao atmosferu. Čak je nisam ni opazio kao deo scene.
Sada da pretpostavimo da me pitate da li se slažem sa Vama da je atmosfera prisna.
Recimo da odgovorim: Ne, nikako se ne slažem. Na šta ćete se Vi verovatno začuditi kako sam mogao da izrazim neslaganje kao iz puške, kako je moguće da ne vidim prisnu atmosferu?
Zar članovi porodice ne razgovaraju i ne smeju se? Da li atmosfera uopšte može biti prisnija?
Ali ako recimo u čuđenju na Vašu konstataciju dodam: Topla atmosfera? Ne, taj tepih je potpuno pogrešne boje. Treba da imaju narandžasti li crveni tepih. Ma pogledaj samo te sive zidove, užas!
Vi i ja smo upravo otkrili još jedan način na koji se referentni okviri kod ljudi često razlikuju. I Vi i ja smo uporedili iste reči. Koristili smo reč toplina.
Ali značenje koje smo tim rečima pripisali, potpuno se razlikuje. Defnicija tople atmosfere u ovom slučaju je različita u Vašem i u mom referentnom okviru.
Meni toplu atmosferu definišu boje u sobi a Vama odnos među ljudima koji se nalaze u toj sobi.