Kako vidimo sebe a kako druge?
(Mali dosadni teorijski uvod u par crtica pre nego što počnemo)
Kod različitih autora postoje različita mišljenja u vezi sa tim kada i kako nastaju životne pozicije (Stjuart i Džons, 2011).
Erik Bern je smatrao da do zauzimanja određene pozicije u životu dolazi u ranom detinjstvu (od treće do sedme godine) kako bi se opravdala rana odluka koju smo doneli. Ovo znači da prvo dolazi do formiranja rane odluke a zatim se kasnije usvaja određena životna pozicija čija je uloga da opravda tu ranu odluku koju smo doneli.
Klod Štajner (Stajner, prema Stjuart i Džons, 2011), je za razliku od Berna smatrao da se životne pozicije usvajaju mnogo ranije, u prvim mesecima života, još za vreme dojenja. Pozicija Ja sam oK – Ti si oK ukazuje na odnos prijatne međuzavisnosti između majke i bebe koja se hrani. Štajner smatra da sva deca počinju svoj razvoj sa ovom pozicijom ali da su promene moguće ukoliko dođe do prekida međuzavisnosti između majke i deteta na ranom uzrastu kada ono još nije sposobno da se brine samo o sebi. Nakon usvajanja određene životne pozicije dete nastavlja da formira svoj životni scenario u skladu sa ovim osnovnim stavom o sebi i drugima.
Tomas A. Haris veruje da se dete do kraja druge ili treće godine opredeljuje za jednu od tri životne pozicije (isključujući poziciju Ja sam oK – Ti si oK). Na osnovu iskustava iz prve godine života, pozicija Ja nisam oK – Ti si oK predstavlja prvu odluku (Harris, 2011). Do kraja druge ili treće godine dolazi ili do promene usvojene životne pozicije ili do njenog potvrđivanja i učvršćivanja. Nakon konačne odluke ta pozicija se zadržava do kraja života, osim ako ga osoba kasnije u životu ne promeni svesno u stav Ja sam oK – Ti si oK.
U svom radu, Vajt (White, 1994) smatra da sve životne pozicije možemo da podelimo na dva nivoa. Prvi nivo, tzv. površinski nivo je privremen i njega karakterišu česte promene. Te promene mogu biti izazvane promenama ego stanja u kojima smo trenutno ili promenama transakcija u kojima učestvujemo. Pozicije na ovom nivou mogu biti birane na osnovu slobodne volje ili se mogu menjati kao reakcija na spoljašnja dešavanja. Drugi nivo, nazvan karakterni nivo, sadrži trajne životne pozicije i utiče na primarni karakter osobe. Pozicije koje su na ovom nivou imaju tendenciju da se održavaju tokom celog života ili bar duži vremenski period. Ove razlike u nivoima mogu i da objasne različita shvatanja autora o dužini trajanja pozicija i težini njihove promene.
A sada nešto konkretnije
Ja sam oK ti si oK – i šta to ustvari znači za nas obične smrtnike?
Transakciona analiza bilo da je klasična, koginitivno bihejvioralna, integrativna, razvojna ili relaciona se vodi jednim od osnovnih postulata Erik Berna a to je Svi ljudi su oK . Svako od nas odraste sa životnim skriptom zasnovanim na jednoj od četiri životne pozicije. Ja sam oK ti si oK je princip u okviru Transakcione analize koji nam govori da smo svi rođeni „u redu“ – drugim rečima svi zaslužujemo poštovanje drugih jer vredimo.
Roditelji i institucije kroz koje kao deca prolazimo, učitelji, nastavnici, profesori postavljaju ispred nas razne ciljeve da bi nas osposobili za samostalan život. Uče nas raznim životnim situacijama od onih najosnovnijih kako zadovoljiti potrebu za hranom i vodom do toga kako dobiti pažnju, ljubav, šta je ljubav, šta treba da nam je u životu važno a šta ne.
Ako imamo roditelje kojima je materijalno najbitnije i ako se ugledamo na njih velika je verovatnoća da ćemo da odrastemo sa drugačijom piramidom vrednosti za razliku od možda naših drugara kojima su roditelji slali poruku da novac u životu nije najbitniji bitno je da smo srećni dok radimo ono što volimo makar bili i manje plaćeni.
Ukoliko smo možda imali keku (tetku) koju smo mnogo voleli koja nije marila za materijalno, možda ćemo i mi usvojiti stav da novac nije najvažnija stvar u životu iako nam roditelji svakodnevno šalju poruke da se mora birati u životu profesija koja donosi novac, da treba štedeti, ne raspati se, raditi naporno da bi se steklo.
Formiranje dece tokom školovanja
Tokom odrastanja učimo o zakonima fizike, prirodi, matematici, fizici, umetnosti, logici, etici, psihologiji…i. mnogim drugim bitnim stvarima koje će nas osposobiti za život. Tako dolazimo i u srednju školu gde nikako npr. ne možemo da razumemo zašto je našem profesoru fizičkog njegov predmet najbitniji i kako uopšte može da smatra da je fizičko bitnije od matematike?
Ali ko odlučuje šta je nama bitno? Gde smo naučili da nam je matematika važnija od fizičkog? Gde je naš nastavnik naučio da je to bitnije od svega? Koje poruke smo dobijali od naših roditelja, baka, deka, strina, starije sestre, braće? Sećate li se? Možda je našem drugu koga zanima sport bilo bitnije da ima dobru ocenu iz fizičkog nego iz matematike? Možda su mu roditelji dopustili da popusti iz matematike a da se potrudi iz fizičkog jer mu je to zaista bitno i hteo je da igra košarku za školu? Dok nas recimo naši roditelji uče da samo mi lepo štrebamo tu matematiku jer će nam trebati za upis na fakultet a za fizičko koga briga? “Samo neka tvoj drug ima dvojku iz matematike, videćemo ga u životu koliko će mu to pomoći! „
Samo ta jedna rečenica koju možda izgovaraju naši roditelji danas kada smo krenuli na terapiju, omogućava da saznamo šta je to našim roditeljima bilo bitno u životu, koja su im životna uverenja koja su formirali tokom života i na koji način su nas vaspitali. Ono što je bitno jeste šta mi možemo da uradimo po pitanju svega ovoga što nam se danas ne sviđa, poput naših uverenja, stavova, načina na koji reagujemo? Odgovor je sve. Sve što nam se ne sviđa u načinu na koji posmatramo svet, vrednujemo ljude, situacije, možemo da menjamo. Ne možemo da menjamo prošlost ali možemo da menjamo buduće odluke koje donosimo u životu, da budu one naše autentične a ne glasovi naših roditelja. Više o ego stanju Roditelja možete pročitati ovde.
Životni stavovi koje formiramo u detinjstvu
Mnoge životne situacije i izbori koje pravimo u detinjstvu i kasnije u zrelom dobu nesvesno usklađujemo prema našem rano usvojenom životnom stavu. Očekivanja koja imamo od sebe ili drugih su bazirana na razmišljanjima o sebi, drugima i životu uopšte. A to nazivamo egzistencijalnim ili životnim pozicijama. Na osnovu ovih razmišljanja neki ljudi se osećaju usklađeni sa samim sobom i prihvaćeni od strane drugih što se TA jezikom označava kao ja sam oK pozicija, dok se drugi osećaju neadekvatno i neprihvaćeno ili kao ne-OK pozicija odnosno ja nisam oK. Erik Bern prepoznaje četiri životne egzistencijalne pozicije koje je dobio kombinovanjem stavova koje mi sami imamo o sebi i stavove koje imamo ka drugima.
- Ja sam OK ti si OK
- Ja sam OK ti nisi OK
- Ja nisam Ok ti si OK
- Ja nisam OK ti nisi OK
Frank Ernst ih je razvio u matricu OK (takođe poznatu i kao „OK Koral“ posle čuvene pucnjave kod nadgrobnih spomenika 1881. između Earps-a i Clantons-a, možda Vam je poznat film). Životne pozicje su takođe poznate i kao „životni položaji“.
Roditelji su ti koji nas prvi uče kako da razgovaramo sa nekim
Uče nas i u kojim situacijama da se ljutimo, ćutimo, svađamo se, divimo, ponižavamo , zadirkujemo ili maltretiramo druge.
Kako da se ponašamo kada nas drugi ismevaju, zadirkuju, upućuju razne poruke, hvale.
I svi mi kao deca usvajamo važne poruke koje primamo od značajnih drugih, pomoću tih istih poruka formiramo sliku o svetu, nama, ljudima koji nas okružuju i na osnovu njih formiramo svoj životni stav.
Na žalost život nije bajka a i da jeste kako bi Vaša bajka izgledala?
Život je pun raznih situacija u kojima možemo da osetimo ljubav, mržnju, ljubomoru, prihvatanje, neprihvatanje i mnogo toga što smo kao deca saznali kroz bajke, basne, priče naših roditelja, drugara, drugarica i nama bliskih ljudi.
Danas kada smo odrasli svesni smo da život ne čine leptirići i da život nije bajka, ali kada smo deca kakv je svet učimo od odraslih i od svih ljudi koji nas okružuju.
U zavisnosti od našeg razmišljanja i očekivanja koje smo imali kao deca kao i od toga kakvo smo detinjstvo imali, načina vaspitanja naših roditelja, prijatelja i mnogih drugih faktora i mi se formiramo i donosimo određene zaključke.
Poznajemo li sebe i naš pogled na svet i ljude?
“Prihvatanjem senzibiliteta našeg deteta,njegovih mogućnosti i nemogućnosti, ne gurajući ga Van svojih granica, poštovanjem njegovog privatnog prostora, pohvaljivanjem njegovog bića i pravilnim”kažnjavanjem” određenih ponašanja omogućujemo detetu da se oseća OK, da ne lepi na svoje biće određene poruke koje mu mi kao roditelji upućujemo.”
Ja nisam oK ti si oK
Kada smo mali i ne uradimo nešto što roditelji od nas očekuju može da se desi da dobijemo poruku tipa:
- Glupa si!
- Jesi li retardiran?
I slušajući poruke koje dobijamo kao mali mi to poistovećujemo sa našim bićem ne praveći razliku između našeg bića i ponašanja.
Jer kada rastemo uz poruke da smo “glupi” ili “retardirani”, formiramo sliku da sa nama nešto ozbiljno nije u redu i počinjemo da se osećamo neadekvatno i da nismo Ok. Koliko puta ste na ulici čuli da roditelji upućuju pogrdne reči deci? Da li ste to prihvatili kao nešto normalno ili ste se namrštili? Koliko ste normalizovali takve poruke? Kakve ste Vi poruke dobijali kao deca?
To se recimo dešava kada roditelji od nas traže nešto što je iznad naših realnih fizičkih, emotivnih ili kognitivnih sposobnosti jer postoji razvojni put svakog deteta. Ukoliko su ti zahtevi koje naši roditelj postavljaju ispred nas uvek propraćeni kritikama, pogrdnim rečima, ili ismevanjem pa i kažnjavanjem zbog nepostignutih rezultata koje su sami roditelji zacrtali, kao deca odrastamo sa uverenjem da šta god da uradimo za naše roditelje nije dovoljno dobro, da moramo da se dokažemo da vredimo. Pa onda nije ni čudo da kada odrastemo osećamo se bezvredno i formiramo životnu poziciju ja nisam oK.
Zašto prihvatamo odgovornost koja nije naša,
zašto odrastamo sa uverenjem da ne vredimo?
Kao deca mi nemamo kapacitet da kažemo svojim roditeljima: „Ne možete to da očekujete od mene kada ja imam 5 godina i to je nešto što se očekuje od 7 godišnjaka.“
Kada dobijemo poruku od naših roditelja da nešto očekuju da uradimo često to uradimo bez pogovora. Znamo da ćemo ih tako zadovoljiti i da ćemo dobiti poruku kako smo mi dobro dete i kako je super što radimo što nam se kaže.
“Pametna mamina devojčica kako sluša.”
“Pametan dečak kako je on poslušan i dobar. “
Zatim dok se okrenemo postajemo odrasli i svhatamo da i dalje biramo posao, raspolažemo sa novcem, vrednujemo stvari koje vrednuju naši roditelji da bismo dobili njihovo odobravanje i pohvalu jer se tako osećamo da vredimo.
Roditelji koji znaju najbolje šta je za nas
Kada smo mali ako nekome možemo da verujemo i da se okrenemo kada nas nešto muči to bi trebalo da su naši roditelji. Međutim često zbog postavljenih nedostižnih ciljeva od strane naših roditelja kada smo deca neretko preuzimamo odgovornost kao da smo odrasli.
Zato danas kada se osvrnemo na našu prošlost i osnažimo se da krenemo na psihoterapiju zbog osećanja bezvrednosti ili neadekvatnosti često shvatimo da ceo život pokušavamo da postignemo nešto kako bismo dobili pohvalu od roditelja da vredimo radeći ono što oni misle da je dobro za nas.
Koliko nas se seća zahteva naših roditelja da npr. dobijemo peticu iz matematike ili da budemo najbolji na takmičenju iz geografije?
Ukoliko ne bismo ispunili očekivanja naših roditelja, koliko nas je dobilo poruku da smo propaliteti, da nikada ništa nećemo uspeti u životu, da ćemo videti kada porastemo sve će nam se obiti o glavu što ih nismo slušali? Ima li nas?
Ja sam oK ti si oK
Da, vrlo je realno da nam se desi da od drugara u razredu dobijemo poruku da smo “glupi” jer su to poruke koje su oni naučili od ljudi u svom okruženju uzimajući ih kao nešto sasvim normalno za reći i formirajući svoju životnu poziciju.
Ali ako ne dobijemo peticu iz matematike ili nismo dobro prošli na takmičenju iz geografije i dobijemo poruku od naših roditelja da kada pogrešimo ili nešto ne uspemo ne znači da smo glupi, već da smo se možda samo glupo poneli u nekoj situaciji po merilima drugih, to znači da naši roditelji ne lepe etikete na naše biće, nego nas uče razlici između bića i ponašanja. Samim tim dobijajući potvrdu da je oK grešiti i da tako učimo mi stvaramo sliku o svetu ja sam oK. U redu je da ne dobijem peticu, u redu je da nisam najbolji ili da uopšte nisam pobedio na takmičenju, roditelji me i dalje vole, smatraju me vrednim i nisam ih razočarao. Jer na kraju krajeva kako jedno dete može da razočara nekog odraslog?
Vredim samo ako….
Ukoliko nam roditelji šalju poruke ok si samo kada dobiješ peticu, ok si kada si bolji od drugih, ok si kada upišeš fakultet koji smo ti mi rekli, ok si kada štediš na način na koji smo te mi naučili, ok si i vrediš kada ogovaraš ili ismevaš druge jer je nama to u redu, neminovno ćemo odrasti sa uverenjem Ja sam oK samo ako uradim, ispunim…inače nisam oK
I ako odrastamo u takvom okruženju gde svakodnevno slušamo poruke uslovljavanja od roditelja i bliskih ljudi, postajemo samokritični prema sebi.
Mislimo da uvek “moramo” biti savršeni i često težimo perfekcionizmu. Vrlo često kada odrastemo našu pažnju usmerimo samo na kritiku, a pohvale koji nam drugi upute doživljavamo iskrivljeno, kao tuđe ulizivanje i preterivanje. Jer sami sebi ne verujemo da smo vredni i da smo nešto dobro uradili i uvek moramo još da uradimo ovo ili ono da se dokažemo da smo vredni. Ili smo navikli da se uspeh podrazumeva.
Ja nisam oK je stav koji menja ponašanje koje vodi često u apatičnost ili pasivnost. Neaktivnost kod dece je često posledica mnogobrojnih proživljenih poruka koje smo dobili od naših roditelja da nismo oK koja su se vremenom pretvorila u strah od neuspeha i dovela do bilo kakvih pokušaja. Npr. odrastamo shvatajući da nas interesuje crtanje, ali nas je strah da upišemo časove crtanja jer “znamo da nećemo uspeti”, ne iskazujemo svoje mišljenje jer ako ga iskažemo potrebna nam je potvrda da vredimo a ako je ne dobijemo potvrđujemo svoj životni skript da ne vredimo. Osećamo se bezvredno.
Koliko nam je teško da nekome kažemo šta mislimo?
Kako stvaramo sliku o drugim ljudima?
Zamislite sledeću situaciju:
Nalazimo se u društvu našeg dobrog Mike drugara koji nije u dobrim odnosima sa Perom. Ukoliko želimo da nas Mika prihvati i da se osećamo vrednim mi ćemo odbaciti Peru bez ikakvog ličnog razloga, formirajući stav o Peri samo na osnovu onoga što je rekao Mika.
Da li bi se to dogodilo da se osećamo sigurnim u sebe i da nemamo strah reći šta mislimo?
Verovatno bismo rekli našem drugu Miki: „vidi Miko razumem da ti smeta Pera i da nećeš da se ja družim sa njim i da misliš da je on ovakav ili onakav, ali meni Pera u suštini nije ništa uradio i ja ću nastaviti da se družim sa nim.
Koliko nas odrasta slušajući poruke vezane za druge ljude, “on je lažov”, “on je super”, “on je debil”, “on je naivčina”, “on je kralj”, on je ovakav, on je onakav formirajući mišljenje o tim ljudima na osnovu mišljenja drugih.
Pa zašto to radimo? Radi osećaja pripadnosti. Jer želimo da pripadamo, a da bismo pripadali i bili prihvaćeni možda mislimo da moramo da potvrđujemo tuđe mišljenje i da se ponašamo kao drugi. Jer ako imam drugačiji stav da li bi nas naš drugar Mika prihvatio? Moguće je i da bi, ali mi nismo ni pokušali. Odlučili smo da odbacimo Peru radi Mike. Koliko nam je bitan Mika? A koliko smo sami sebi bitni i naše mišljenje?
Koliko nam je bitno da pripadamo?
Da li ste se nekada naši u nekom društvu gde Vas je vezivalo to da ogovarate druge, govorite kako su drugi ovakvi ili onakvi a kako ste Vi super, kako je neko tamo takav i takav jer je uradio to i to, da ste Vi na njegovom mestu Vi biste ovako ili onako. I onda se svi smejete i osećate se dobro jer pripadate toj grupi ljudi koja priča o drugima na određen način i što više podržavate mišljenje Vaših drugara to se osećate povezanijim..sve do trenutka kada više ne….kada se zapitate kakav je u stvari Vaš odnos sa tim ljudima i koliko Vi možete biti svoji šta je odgovor? Onaj istinski koji možete priznati sami sebi da Vas niko ne čuje?Ili možda ne želite više da radite te stvari koje ste do sada radili, ogovarali, ismevali druge da biste se osećali da pripadate jer Vam to više ne prija? Koliko će društvo u kome ste prihvatiti Vašu novu odluku i stavove? Koliko ste Vi zaista Vi u Vašem životu a koliko Vam je teško reći NE?
Zato je sasvim prirodno da tokom odrastanja menjamo prijatelje, društva ali isto tako se dešava i da ceo život živimo sa istim uverenjem i životnim skriptom.
Iz samo par rečenica koje možemo čuti kako neko društvo ili neki prijateljski odnos funkcioniše mogu se definisati životne pozicije, stavovi koje ljudi imaju jedni o drugima, životni skript koji imaju odnosno uverenja i poruke koje su dobijali od svojih roditelja.
Kada nismo Ok šta to ustvari znači?
Nesporno je da je svako od nas u svojoj prošlosti prošao razne situacije u kojima su prevladavala neprijatna osećanja i da samim tim ma koliko su nam roditelji bili dobri prolazili smo kroz razne ne oK situacije iz kojih pamtimo razne neprijatnosti. Problem nastaje ako smo prošli mnogo tih ne oK situacija koje su sa sobom povukle mnogo nisam oK osećanja koja povećavaju verovatnoću da zadržimo životnu poziciju ja nisam oK.
Odnosno sa mnom nešto nije u redu. Projektujući na okolinu sopstvenu realnost koja dolazi iz našeg ego stanja Deteta i ego stanja Roditelja projektujući na sve oko nas naša neprijatna osećanja.
U tom slučaju naš Odrasli koji je pritisnut da bude odrastao nije baš osposobljen da vodi dobru komunikaciju.
Da li zateknete sebe da pomislite ili izgovorite nekome”Sumnjam u to što govoriš”?
Koliko Vam je poznato da svoju pažnju usresređujete samo na prijem negativnih podsticaja? Pozitivne pohvale ignorišete ili umanjujete vrednost, svesno ili nesvesno ne pridajući im stvarni značaj. Dominantan i uvek u pripravnosti negativan kritički Roditelj u nama kada se uključi u komunikaciju sa ljudima uvek ne samo da primećuje nego voli da i istakne tuđe neuspehe i greške, zanemarujući ili omalovažavajući dobre stvari kod drugih. Ukoliko želite više da saznate o ego stanju Roditelj to možete učiniti ovde.
Koliko često sebe uhvatite da izgovarate rečenicu:
- „A jeste ona je baš to sama postigla, tata joj kupio..“
- „Kako da ne, slepac, taj nema pojma“
- “Ne mogu da verujem da je on sa njom”
- „ Jesi li čuo šta da je Pera otišao u inostranstvo? Zamisli misli da je mnogo uspeo u životu!”
- “Ako ćeš sa njom da sarađuješ tebi stvarno fali daska u glavi!”
- “Jel ti znaš ko je on? On je pre par godina bio sa Lanom i uradio to i to a posle je..“
- “ Jesi li ti normalna šta ćeš sa njom, jel znaš da je ona jednom to i to”
Ako analiziramo ovu poslednju rečenicu i zadržimo se na “ona jednom” dolazimo do toga da smo potpuno otpisali mogućnost i kapacitete te osobe da nešto uradi ili uspe jer je jednom nešto pogrešila. Šta nam ustvari smeta? Da li smo ljubomorni? Da li je neko drugo osećanje prisutno kada pomislimo na tu osobu? Zašto?
Ako uzmemo pretposlednju rečenicu koju smo izgovorili gde drugarici objašnjavamo da sa njim ne treba da ima ništa jer je on jednom sa Lanom nešto… Šta ustvari želimo da poručimo našoj drugarici? Zašto nam je to bitno?
Šta to govori o nama i našim uverenjima?
“Ko sam ja da bih bilo šta rekao”?
Da li ste se nekada našli da Vam je teško da pohvalite ili kritikujete druge, zato što se smatrate nedovoljno važnim da to učinite?
Često kada odrastamo dobijamo poruke da smo nedovoljno vredni bilo čije pažnje, pa zato odlučujemo da ne damo drugima ni dobre ni loše komentare nego da ostanemo po strane, posmatrači, uzdržan glas. Samim tim potvrđujemo našu životnu poziciju da nismo oK. Isto tako i kada sami sebe treba da podstaknemo da nešto uradimo reagujemo na isti način. Ko smo mi da nešto promenimo? Ko smo mi da kažemo naše mišljenje?
Npr. Ako je struka tako rekla, ko smo mi da istražimo i potražimo druga mišljenja? Ako je terapeut rekao on verovatno zna najbolje. Zaboravljajući da kao i u svakoj branši pa i u ovoj našoj psihoterapeutskoj ima različitih psihoterapeuta, stavova, načina rada. Isto tako i kada ste bolesni i dobijete jednu dijagnozu od recimo endokrinologa, ako odete kod drugog može potpuno da negira postojanje iste i da tvrdi da je to nešto deseto.
“Hoće da me iskoriste”
Da li Vam se možda pak dešava da pohvalu nečiju izjednačavate sa nečijom namerom i ne pravite razliku između lažnih i pravih pohvala, podsticaja? To se dešava ako nam je ego stanje Roditelja toliko snažno da potiskujemo sadržaje Odraslog i objektivno ocenjujemo situaciju, jer naš Roditelj nam kaže : „Mora da nešto hoće od tebe kada te tako hvali“, što znači da smo to poruke koje smo dobijali od naših roditelja dok smo odrastali i usvojili ih kao aksiome ne dovodeći u pitanje nečiju nameru polazeći od toga da svi ljudi rade nešto radi koristi.