Psihoterapija nije čarobna pilula niti je psihoterapeut čarobnjak iz Oza.
Recepti za život ne postoje
Šta god da nas muči, bilo da je to neki životni problem, neka promena koja nam unosi nemir, određeno osećanje ili emocija, odgovor uvek kreće od nas samih.
Da, bilo bi idealno da postoje jedinstveni saveti primenjivi za sve, kako u nekoliko koraka postati zadovoljan i voditi sretan i ispunjen život. No, kako smo svi mi različiti, tako postoje i različiti načini koji vode do sreće i zadovoljstva. Ono što nekoga čini sretnim, zadovoljnom i ispunjenim nekog drugog bi možda učinilo nezadovoljnim i depresivnim.
Tako da imamo lošu vest te za sve koji žele instant rešenja – ona ne postoje!
Cilj psihoterapije je povećati svesnost o tome kako se ponašamo, razmišljamo i osećamo u svakodnevnom životu, sami sa sobom i u interakciji sa ljudima. Ukoliko nam nešto ne odgovara a znamo zašto nešto radimo, veća je verovatnoća da ćemo nešto promeniti. I to traje.
Kao što ni problem nije nastao preko noći, ne možete očekivati da će isti biti otklonjen posle par sesija. Jer se tokom rada na određenom problemu sa psihoterapeutom, javljaju otpori različitih vrsta, ili nas okolina ne podržava, ili sami sebe ne podržavamo, možda zanemarujemo svoj unutrašnji glas ili ne znamo prepoznati vlastite potrebe, jer je nekada lakše zadržati dosadašnje ponašanje koje nam smeta, jer ako treba nešto da promenimo drastično pa čak iako to znači da će nam biti bolje, promenu doživljavamo kao nešto nepoznato i strašno.
Cilj je psihoterapije je naučiti da smo sami odgovorni za svoj život i kako ga živimo.
Psihoterapija Vam nam pomaže da osvestimo koje smo to ideje razvili o sebi, drugima i svetu. Ove „internalizovane“ ideje „iskrivljuje“ način na koji opažamo i komuniciramo sa drugima i sami sa sobom. Ovo nikako ne možemo povezati sa nesposobnosti, već sa snagom starih obrazaca i strahom od puštanja tih istih obrazaca koje tako dugo živimo.
To dovodi do transakcija između nas i ljudi koje nisu u vezi sa onim što se događa ovde i sada, već su zasnovane na starim verovanjima. Ono što radimo jeste da ponavljamo strategije iz detinjstva u našem odraslom životu, čak i kada nisu dobre po nas i donose nam bol.
Ta stara uverenja možemo otkriti i promeniti ih kako bismo obnovili svoju autonomiju, interakciju sa drugima i ojačali način na koji volimo da radimo sami sa sobom.
O tome možete pročitati na našoj stranici koju smo posvetili transakcionoj analizi. Ono što je suština svih naših odluka koje donosimo i način na koji se povezujemo sa svetom jeste zasnovano na određenim uverenjima o sebi i svetu oko sebe koje smo formirali u ranim godinama svoga života.
Na osnovu tih (podsvesnih) uverenja, donosimo određene odluke iz Skripta: „Kad se budem tako ponašao, biću voljen i siguran“. Na osnovu ovih ranih odluka prilagođavamo se na određene načine i delujemo prema onom životnom skriptu koji nam daje lažni osećaj sigurnosti.
Psihoterapija je za sve one koji:
- Osećaju da im je potrebna promena u životu
- Koji žele da sebe bolje upoznaju
- Žele da prevaziđu traumu
- Su doživeli neverstvo od partnera, partnerke
- Prvi put ulaze u emotivne odnose sa nekim
- Žele da istraže svet LGBTA zajednice i osećaju se anksiozno
- Nisu sigurni da li žele da se razvedu
- Pate za nekim ili nečim što je bilo davno
- Osete da nešto nije u redu ali ne znaju tačno šta
- Izgubili su nekoga bilo da je to prijatelj, partner, ljubimac
- Prave veliku životnu promenu
- Sele se u drugu državu i osećaju se anksiozno
- Ne mogu da se odluče u vezi nečega ili nekoga
- Osećaju unutrašnji konflikt npr. danas biste ovo a sutra nešto drugo
- Imaju opsesivne misli i kompuzivne odnosno prinudne radnje
- Osećaju se usamljeno, neraspoloženo na prvi pogled bez valjanog razloga
- Imaju problema u partnerskim vezama
- Žele da prekinu stare obrasce ponašanja koji Vas ne samo blokiraju, ometaju, nego Vam i stvaraju probleme
- Žele da osveste svoja uverenja, obrasce razmišljanja i ponašanja
- Koji žele da razviju pouzdanje
- Menjaju mišljenje zbog drugih i ne osećaju se ok zbog toga
- Žele da se osećaju dobro sa samim sobom i svojim mislima
- Žele da unaprede svoj kvalitet života
- Da poprave svoje odnose i nauče kako da komuniciraju sa samim sobom, partnerom, porodicom prijateljima
- Za sve one koji žele da razumeju sebe i zašto uvek upadaju u slične situacije ili imaju slične probleme
- Za sve one koji misle da uvek nailaze na iste partnere i iste probleme
- Izbaci ih neko iz takta a nije im jasno zašto
- Reaguju emotivno i preburno u nekim situacijama
- Žele da izbegnu konflikt ili da prestanu da se boje konflikta
- Koji ne znaju kako da kažu NE na ono što ne žele
- Ne vide izlaz iz trenutne situacije
- Često doživljavaju napad panike, anksioznosti, depresije i druge poteškoće
- Koji su na nekoj životnoj prekretnici
Psihoterapija je za sve one koji žele raditi na sebi tokom celog života
Namenjena je i nama jer se želimo rešiti straha od neuspeha, namenjena je i Vama jer zbog nekih odluka i postupaka nailazite na nerazumevanje okoline, Vašoj sestri jer želi bolje upoznati sama sebe i svoje potencijale, prijatelju jer se nalazi u teškom životnom razdoblju zbog razvoda, poznanici jer prolazi kroz nepredvidivu bitku s karcinomom, nećaku jer se nalazi usred burne adolescentske krize identiteta, desetogodišnjem Marku iz ćerkinog razreda jer doživljava nasilje u školi od strane starijih učenika….
Da li se i Vi nekada zapitate sledeće:
- Kada ću prestati ovako da se osećam?
- Kako da imam više samopouzdanja?
- Zašto mi je stalo do toga šta drugi misle o meni?
- Zašto ne mogu ili mi je teško da kažem drugima ne?
- Kako da me partner, partnerka ili bilo ko drugi, meni bitan u životu bolje razume i podrži?
- Kad ću početi sebe više da cenim?
- Kako da budem bolji roditelj?
- Zašto razmišljam o smrti i o prolaznosti života?
- Koja je uopšte moja svrha u životu?
Jednostavnije rečeno, psihoterapija je namenjena svakoj osobi kojoj je potrebna pomoć da reši određeni problem ili koja se u bilo kojem pogledu oseća nezadovoljno. Tokom života svi ljudi ponekad dođu do tačke kada jednostavno ne znaju što bi dalje, kada upadnu u krizu i razviju neke probleme i simptome koji ih ometaju u svakodnevnom funkcionisanju. Dolazak na psihoterapiju pokazuje da ste odgovorni prema sebi i drugima i da ne zatvarate oči pred problemima.
Naravno, psihoterapija je usmerena i na osobe s određenim psihičkim poteškoćama i u kombinaciji s lekovima postiže dobre rezultate (anksiozni poremećaji, opsesivno-kompulzivni poremećaji).
Poverenje u druge ljude
Svakom čoveku potrebno je mesto na kome se oseća zaštićeno, bezbedno i dobrodošlo. Svako čezne za mestom gde može da se opusti i gde sme u potpunosti da bude ono što jeste.
U idealnom slučaju, takvo mesto bio je naš roditeljski dom. Ako su nas roditelji prihvatali i voleli, imali smo topao dom. Naša kuća je tada bila upravo onakva za kakvom svako čezne: zavičaj koji nam greje srce. A taj osećaj iz dečjeg doba, da smo prihvaćeni i dobrodošli, usvajamo kao osnovni pozitivan osećaj života, koji nas prati i kao odrasle.
Osećamo se zaštićeno u svetu i u svom životu. Imamo samopouzdanja i možemo da poklonimo poverenje drugima. To se naziva i prapoverenjem kako kaže Stefanie Sthal.
“Prapoverenje” je poput nekog zavičaja u nama samima jer nam daje unutrašnji oslonac i zaštitu. Mnogi od nas, međutim, sa svojim detinjstvom povezuju pretežno ružne, a neki čak i traumatične uspomene.
Neki smo imali nesrećno detinjstvo, ali smo ta iskustva potisnuli. Gotovo uopšte ih se više ne sećamo. A neki od nas mislimo da nam je detinjstvo bilo „normalno“ kakvo i treba da bude ili čak „srećno“, ali kada dublje analiziramo, ispada da se zavaravamo. Ali i ako potiskujemo iskustvo nesigurnosti ili odbijanja u detinjstvu, ili ako ga kao odrasli u sebi potcenjujemo, u našem svakodnevnom životu ipak će se pokazati da prapoverenje kod tih ljudi za koje smo mislili da ga imamo nije zaista u onoj meri u kojoj smo mislili.
Može se desiti da imamo problema s osećajem sopstvene vrednosti, neprestano sumnjamo da li nas naš sagovornik, partner, šef, ili novi poznanik, zaista voli i da li smo dobrodošli. Možda sami sebe ne volimo baš naročito, osećamo nesigurnost i imamo teškoće u vezama. Ne možemo da razvijemo poverenje i stoga imamo slab unutrašnji oslonac.
Umesto toga, želimo da nam druge osobe podare osećaj sigurnosti, zaštite, zaštićenosti i zavičaja. Zavičaj ili dom, tražimo kod svog partnera, svojih kolega, na fudbalskom terenu ili u robnoj kući. I uvek se iznova razočaramo ako drugi ljudi taj osećaj zavičaja mogu da nam pruže tek onako sporadično. Pritom ne primećujemo da smo upali u zamku: “ko svoj zavičaj nema izunutra, neće ga naći ni spolja.“
Naše “unutrašnje dete”
Ako govorimo o stvarima koje su nas obeležile u detinjstvu, a koje zajedno s nasleđem u velikoj meri određuju naše biće i osećaj sopstvene vrednosti, govorimo o delu ličnosti koji se u psihologiji označava kao „unutrašnje dete“. To unutrašnje dete je takoreći zbir onoga što nas je u detinjstvu obeležilo – dobrog i lošeg, što smo iskusili od svojih roditelja i drugih važnih osoba od kojih smo zavisili.
Većine tih iskustava se na svesnom nivou i ne sećamo, ali ona su neizbrisivo zapisana u podsvesti. Zbog toga možemo reći: unutrašnje dete je suštinski deo naše podsvesti. To su strahovi, brige i nevolje koje smo doživljavali od malih nogu. A u isto vreme to je i sve pozitivno što iz detinjstva nosimo. Kao odraslima nam, međutim, probleme pričinjava pre svega ono negativno što smo iz detinjstva poneli. Dete u nama, naime, mnogo čini da ne bi moralo ponovo da doživljava povređenost i uvrede koje je pretrpelo u detinjstvu. A istovremeno i dalje teži da ostvari svoju želju za sigurnošću i priznanjem koja u detinjstvu nije zadovoljena. Ti strahovi i čežnje deluju u podzemlju naše svesti. Na svesnom nivou smo nezavisni odrasli ljudi koji uobličavaju svoj život. Naše unutrašnje dete, međutim, na nesvesnom nivou utiče na naše opažanje, osećanja, mišljenje i postupke. Merodavno utiče. I to čak mnogo jače od našeg razuma.
Ukoliko nam je detinjstvo bilo pretežno srećno i ako smo stekli takozvano “prapoverenje”, ne znači da i kroz život idemo potpuno bezbrižno i bez problema. Naše unutrašnje dete je svakako iskusilo neke povrede jer savršenih roditelja i savršenog detinjstva nema. I naši roditelji su od svojih roditelja, osim svega onoga što je dobro, preuzeli i neke teške delove, koji kasnije tokom života mogu da im pričinjavaju probleme. Ti problemi možda ne padaju u oči toliko ali ne znači da nisu prisutni.