Gubitak

Naše društvo nas vrlo rano uči da je nekako neprikladno gajiti tužna, bolna ili neprijatna osećanja i pokazivati ih. Učenje o gubitku često počinje opomenom od strane naših roditelja kada smo mali: “Veliki momci i cure ne plaču „.
Koliko Vam je poznata ova rečenica koja se i dan danas često ume čuti kod kuće, na ulici, u bioskopu, dečijem igralištu: „Prestani da plačeš i kukaš, nemoj da ti zaista dam razlog za plakanje!“.
Roditelji rade najbolje što umeju, onako kako su njih naučili uz svu ljubav koju imaju. Oni samo prenose svojoj deci ono što su njih naučili njihovi roditelji.
A šta su ih to naučili? Naučili su ih da su bolna i negativna osećanja nešto što treba gurnuti pod tepih.
Koliko puta ste čuli majke ili tate u prolazu kako kažu svojoj deci kada plaču na ulici:
„Ne budi plačipi…“ To se ne samo čuje na ulici u prolazu nego se često čuje i kako odjekuje u zabavištu od strane vaspitačica kao i po dečijim igralištima. To je dokaz da su decu do četvrte ili pete godine već naučili lekciju. Ne tuguj. Ne plači.

Često ne dozvoljavamo da ljudi oko nas tuguju

Jedan od primera su izjave koje svakodnevno čujemo od drugih:

• Ne smeš da gubiš kontrolu nad sobom
• Saberi se
• Proći će
• Ima još riba u moru čujemo kada izgubimo parnera ili partnerku
• Dečaci ne plaču
• Nisi lepa kada plačeš
• Vidi kako si ružna devojčica kada plačeš

Kao društvo uglavnom osećamo nelagodu nad izlivima bolnih osećanja od ljudi iz našeg okruženja, posebno ako imamo drajver budi jak. Više o drajverima na sledećem linku. Da li Vam se nekada dogodilo da ste hteli da kažete prijatelju kako se osećate povodom važnog emotivnog događaja u Vašem životu?
Možda se sećate i da Vas je prijatelj neko vreme slušao pa rekao: „Ma zaista je užasno što ti se to desilo ali da li si ti video šta je bilo sa Miletom?“ Ili “Ma užas čoveče ne mogu ni da zamislim kako ti je ali da li si čuo šta se dogodilo na poslu? Ne mogu da verujem!“

Zamislite sledeću situaciju

Ožalošćeni kome je umro otac pokušava da podeli tugu sa svojim prijateljem:

„Osećam da ću da umrem, ne znam šta ću bez njega, mnogo mi nedostaje, ne mogu da dišem.“
A prijatelj odgovara: „Ne tuguj, važno je da on više ne pati“.

Pogledajte ovu promenu teme. Ožalošćeni je izgubio oca a prijatelj prebacuje predmet razgovora na osobu koja je umrla a ne na to kako se njegov prijatelj oseća.
Da li to znači da osoba želi da nam poruči da ako osobe koju smo izgubili više nema i ne pati, da i mi ne treba da patimo?

Kako ste Vi shvatili ovu rečenicu?

Treba napomenuti da to nikako ne znači da je naš prijatelj loš prijatelj, nego da ni on nije naučio kako da se nosi sa tugom i verovatno mu je neprijatno što delimo našu tugu, pa izgovara rečenicu koju je on čuo da drugi izgovaraju s namerom da nas uteši. Ali kada bi malo razmislili shvatili bismo koliko je besmislena ta rečenica : „ne tuguj važno je da taj neko više ne pati..“

Gubitak ljubimca

Ukoliko uzmemo za primer tugu zbog gubitka ljubimca koga smatramo članom porodice, koliko zaista neko može da razume šta znači naš gubitak?

Veliki dar čovečanstva jeste sposobnost da ispoljavamo i saopštavamo emocije. No i pored toga naše društvo taj dar izgleda smatra negativnim ili kao odraz slabića. Lakše nam je gurnuti pod tepih emocije ili pak promeniti temu jer smatramo da je priča o emocijama nepotrebna i donosi određenu neprijatnost sa kojom ne znamo da se nosimo.

Određeni komentari jesu dobronamerni ali koliko zaista može da Vam znače sledeće rečenice:

• Život ide dalje
• Sve u životu je prolazno
• Budi zahvalna što imaš drugu ćerku
• Vodila je ispunjen život
• Naćićeš nekog drugog
• Bog nam nikada ne daje više nego što možemo da primimo
• Svako od nas dobije krst koji može da nosi
• Budi zahvalna što je toliko dugo bio živ
• Tvoja žena i ti treba da ste zahvalni što možete imati još dece
•  Nemate decu ali bar imate jedno drugo
• Jednostavno nije bilo suđeno
• Dovoljno si jak da se izboriš sa tim
• Ma ti si žena zmaj, preživećeš
• Sledeći put ćeš proći bolje 
• Ma kralju šta se nerviraš ima ih toliko 
• Ne tuguj sutra ćemo ti nabaviti novog psa

Ne tuguj, sutra ćemo ti nabaviti novog psa

Sve su ovo komentari koje smo bar jednom u životu čuli bilo da smo izgubili nekoga ili da je neko nama blizak ostao bez voljene osobe.

Evo ako uzmemo samo ovu poslednju rečenicu:” Ne tuguj, sutra ćemo ti nabaviti novog psa“, šaljemo poruku da ćemo zameniti gubitak. Ima li Vam to smisla?

Dečak:

„Moj stari pas mi je i dalje nedostajao ali nisam to nikome rekao. Mislio sam da to ne bi odobrili. Posle mnogo vremena u suštini sam zaboravio na staru kerušu. Takođe mi je bilo teško da volim novog psa onako kako sam voleo starog a nisam znao zašto“.

Ono što je moguće jeste da dečak nije mogao da zavoli novog psa zato što nije rešio emotivni odnos sa starim psom. Kupovinom ili udomljavanjem novog psa može da nam bude lakše jer nismo sami, imamo nekoga. Ali to nikada ne može da zameni starog člana porodice za kojim je prirodno da tugujemo.

DEKA JE ZASPAO

Zamislite kako sve ovo zvuči deci koja očekuju istinite odgovore:

„Šta je bilo sa dekom“?
„Deka je zaspao“.

Dete pogleda deku u kovčegu i zna da s tim odgovorom nije nešto sasvim u redu. Zbunjeno je ali pretpostavlja da su mu rekli istinu. „Mora biti da postoje dve vrste spavanja“, i onda se često dešava da imamo decu koja mesecima imaju strah da uveče zaspe.

Metafore koje se koriste sa malom decom a vezane su za religiju takođe mogu da naprave zbunjenost kod deteta.

„Šta je bilo sa mojom mamom?“
„Bog je uzeo sebi“.

Narednih nekoliko godina dok dete odrasta, dete zbunjuje i zabrinjava misao na Boga.
Mnogo prikladnije bi bilo reći:
„Tvoja mama je umrla. I verujemo da je pošto je umrla otišla da bude sa Bogom.“

Sama formulacija rečenice je izuzetno bitna kod male dece jer na osnovu predstavljenih događaja dete stvara sliku o svetu, sebi, stvarima koje ga okružuju.

Naša uverenja često određuju kako se osećamo. Ako imamo pogrešne ideje, skloni smo da stvaramo pogrešna osećanja. Kada izgubimo nekoga prirodno je da nas preplavi tuga. Tuga predstavlja niz osećanja koja se prirodno pojavljuju i prate gubitak. Ukoliko pogrešno definišemo tugu, ili nas ljudi oko nas odvraćaju od tugovanja odvraćamo sebe od normalnog sleda emocija i procesiranja tuge koja nas vodi do oporavka.

Depresija je reč koja se najviše zloupotrebljava i najneispravnije shvata u kontekstu tuge. Ako želite da pročitate više o depresiji to možete učiniti ovde.
Klinička depresija obuhvata mnoštvo istih simptoma koje možemo imati kada izgubimo nekoga, bilo da nam je umrla draga osoba ili smo se recimo razveli od nekoga. Danas kada u svakodnevnom govoru koristimo reč depresija pod tim obično mislimo da smo izgubili energiju i da tugujemo.
Recimo da je neko ostao bez supružnika posle trideset godina braka. Zar gubitak energije i tugovanje kod osobe koja je izgubila nekoga nije normalan?

Mnogi ljudi pod uticajem drugih traže medicinska rešenja za nemedicinske probleme. Lečenje tuge psihoaktivnim lekovima može da prikrije normalne i prirodne reakcije na gubitak. Kad jednom zakopate ta osećanja, kasnije ih je teško ponovo povezati. Ne znači da nije moguće samo je potrebno dosta vremena da sve ono što smo zakopali izađe na površinu.

Kažu da je u Srbiji drugi po redu najprodavaniji lek Bromazepam.

Kada uzmemo sedativ mi se umirimo i možemo da zaspimo i naravno da nam je lakše, ali to je sve privremeno. Ono što još možemo čuti jeste da ljudi često potežu i za psihoaktivnim supstancima ili alkholom jer na taj način regulišu svoju anksioznost koja je nastala zbog gubitka voljene osobe i guranja pod tepih svih onih preplavljujućih osećanja koja su nam neprijatna, poput tuge, besa itd. Koliko nas se samo zakopa u posao i radi prekovremeno i ono što mora i ono što ne mora kako se ne bismo bavili sobom? Imate li neke prijatelje koji su izgubili nekoga i sledeće nedelje se vratili na posao govoreći da su dobro i da život ide dalje?
Kada izgubimo nekoga, razvedemo se, doživimo bilo koji vid gubitka, uzimanje lekova spada u kratkorični vid osposobljavanja za svakodnevnim funkcionisanjem i guranjem tuge pod tepih. Naravno da su lekovi nekada potrebni ali opasnost kod uzimanja psihoaktivnih lekova jeste u iluziji da smo dobro i da sada možemo dalje bez procesuiranja gubitka.

Koliko nas je glumilo da smo se oporavili od nekog gubitka?

Lažna slika da nam je dobro kada smo se recimo razišli sa partnerom podrazumeva:
„Dobro sam“
„Smeši se drugima“
„Hoću da budem dobro radi porodice i prijatelja“
„Moram biti jak zbog drugih“
„Ne smem da tugujem, deca me gledaju“

Ono što može da koči proces tugovanja jeste navika i ideja da se o mrtvima ne treba govoriti u lošem kontekstu. Mnogi od nas kada izgubimo nekoga smatramo da svoje misli i osećanja treba da zadržimo za sebe, da ne bismo ukaljali tu osobu. Ono što je istina jeste da je nemoguće prevazići bol uzrokovan smrću, razvodom ili bitnim emotivnim gubitkom bez sagledavanja odnosa u celini, ne samo njegovih dobrih strana.

Oporavak od gubitka

Kada kažemo gubitak, treba znati da gubitak podrazumeva i gubitak prijatelja, posla, stana i mnoge druge situacije u kojima se osećamo da smo izgubli nešto ili nekoga. Dešava se da često dobijamo poruke da gubitak  podrazumeva gubitak roditelja, deteta, supružnika, rođaka a svi ostali gubici nisu toliko važni, ali to prosto nije istina.

Dolazak na psihoterapiju je Vaš prvi korak. Već ste doneli par dobrih odluka za sebe.

Priznali ste da problem postoji.
Priznali ste da je problem povezan sa gubitkom.
Priznali ste tako što ste uradili domaći zadatak, našli terapeuta i krenuli da se bavite sobom i svemu onome što ste potisnuli.

Ono što treba da znate jeste da su svi međuljudski odnosi jedinstveni, otuda je i svaki oporavak individualan.